OMNIA MEA MECUM PORTO

 Podigne ih vetar daleko gore u oblake a ja, zagledan u svu njihovu posebnost, lepotu i slobodu, znam da ne smem da ih pustim, da tanana nit koja ih čini mojima ne sme biti prekinuta. Samo mi se čini da poznajem vetrove i da prema njima umem da se postavim. Oni ponekad naglo promene stranu i udare nisko i prljavo u nameri da me pokolebaju, da mi poljuljaju volju da izdržim i da zadržim za sebe taj divni buket zmajeva koji slobodno vijori po svome dok se ja nadam da imam moć da ih kontrolišem i držim na na okupu.

 

Ne znam bole li me ruke, ne razmišljam o tome, samo uživam. Ne, neću ih vući, usmeravati, ograničavati. Ne trebam savet. Zbog sebe sam ih pustio, zbog sebe ih i držim i nije bitno ničije mišljenje o tome kako se nosim s njihovim jedrenjem. Čini mi se da su srećni, kao da ni oni nisu prelomili žele li da ih pustim. Prija im ta distanca, ta nit koja nas veže i razdvaja, zbližava i podseća da nam veze mogu biti prekinute. Ne trebam odmor, zapravo ja se ovako odmaram. Kad zaboli uže koje reže kožu stegnem zube. Zaplačem kad sam sam, i zajecam, oborim glavu i progutam knedlu da ne vide i ne pomisle da sam žrtva našega odnosa. Bol u kojoj uživam zapravo je deo predivnog kolaža slobode jer svet bez bola ne bi ni mogao da bude lep, bio bi to privid normalnosti kojoj fali oslonac. Jer ako dune baš u tom smeru, sve se sruši kao kula od karata.

 

Mnogima se ne bi svidelo kada bi mogli i želeli da se zagledaju duboko u moje biće. Sudeći po mom osmehu, retki bi prozreli da su užad koja ga rastežu na mom licu zategnuta koliko svetlom toliko i tamom. Zapravo, i tama je vrsta svetla i nije toliko negativna ako umete da uživate u njenom sjaju. Porastao sam plašeći se mraka, a sve više bauka srećem danju. Dani su ono što nam uništava noći, samo ako im dozvolimo. Moje je nebo prepuno zvezda i kad se i ja u snovima vinem u visine, čisto da proverim kako je u jatu mojih zmajeva, pitam se je li to što je razapeto na dva prutića žrtvovano i pušteno da se vijori kazna ili privilegija, držim li ih što sam sebičan ili što sam hrabar? Mislim da im prija vez, kad god se ukaže prilika suprotsave se letu i dolete malo niže skoro da mogu da ih dohvatim i taman da ih dotaknem, vetar ih odnese na drugu stranu jaza koji nas razdvaja. Ne vređa me što nisam vredan njihovih visina sve dok im privlačim pažnju ovde dole, nošen promenom pravca vetra poput kamenčića kojeg sam znao da šutiram iz dosade po šumi. Njihova pažnja mi daje nadu da ću jednom i uspeti opet da ih privučem u svoje naručje, da ću ponosno i snažno moći da ih zagrlim i dokažem im koliko su moji. Do tada ovo “iskušenje” posmatram kao avanturu i način da pokažem od kakvog sam platna satkan i da ako se razapnem na to pruće, moj materijal neće pući, pokidati niti i nestati. Neki deo mene odavno već nije na zemlji, moj je duh slobodan i moji snovi odavno nisu vezani svetovima, vekovima i vremenom. Često nesiguran jesam li ih proživeo ili odsanjao i dalje ih zovem snovima, svestan da su i na javi često ostvarivi. I zato čim otvorim oči proverim niti, jesu li se pretegle, je li potrebno da neke olabavim, oslobodim ili stegnem i otrgnem od vetrova koji znaju bespoštedno da udare na ono što bismo nazvali mirom.

 

Ne volim kada mi neko priđe sa leđa. Ne zbog toga što ga ne vidim, već zato što iza leđa držim svoje osnove, svoj temelj i stubove koji mi pomažu da sam uspravljen bez obzira na izazove. Ja sam projekcija onih iza mene, što me projektuju na platno koje će jednom odneti vetar. Moj osmeh nije slučajnost, u moj lik i duh utkani su tuđi snovi, dani, godine, pa i vekovi, osmesi drugih ljudi koji su opet toliko bliski da su i oni moji makar koliko i osmeh. Sve svoje držim u ruci, pa tako i zmajeve.

 

"Mater vetru dok je nama nas."

Slika je preuzeta sa Google-a