Златне нити породице

 

    Ставићу зарез и дописати твоје име, сине, јер вековима се протеже наша прича. Настала је давно у стара времена, из прве искре и титраја пламена, па свакo од нас од првог даха свог упије топлину пламена тог. И никада је, никада више не заборави док год дише, легенде кажу ни после.

    Једном ћу пренети на твоја рамена сјај и патину древних времена. Тада ћеш, следећи моја искуства, спознати важна животна упутства. Видећеш очи где сад видиш звезде, видећеш где се ретке душе гнезде, место где крајеви рађају почетке, видећеш небо и на њему претке. Нема ту случајности, ја то добро знам, што ма где да одеш знаш да ниси сам, највредније своје носиш ту у себи како никад ништа изгубио не би.

    Рођен си са тиме, то ти нисам дао, јер и да сам хтео никад не бих знао да на тебе, сине, пренесем баш све: љубав, срећу, људскост ... златно наслеђе. Свако је од нас посебна бајка, како је било тако ће и бити, све нас је родила једна мајка и све нас прожимају најфиније нити. Оне су се давно испод земље скриле, гранале се, расле и постале жиле, породично стабло високо је сад а твој  је задатак да прошириш `лад.

    Кад пупољци твоји сазру и кад сласт живота назру, осетићеш знам то да ниси сам. Осетићеш набој емотивне жеђи, осећај драгоцен, најлеши, најређи. Немој крити сузу, нек склизне низ лице и залије златне нити породице!