Ortak kojeg nikad nisam sreo

Pratio si me kroz celo moje detinjstvo i nesvesno bio uz mene dok sam rastao. Tvoji su tekstovi u meni ostavili dubok trag i nikada neću shvatiti zašto te već jednom ne stave u lektiru. Ti si slikar, nisi pesnik. Tvoje pesme su scenarija i izvori raznovrsnog znanja. Nikada nisam imao idole, uzori su mi bili roditelji, ali sam u tebe uvek bio zagledan sa uverenjem da postojiš s razlogom i zahvalan što pričamo isti jezik. Kad kažem jezik, ne mislim na naš maternji jezik. Mislim na ono što govoriš, jer mnogi pričaju srpski ali ih ništa ne razumem.

Toliko si normalan da to nije normalno

Ne verujem da ću ikada napisati dobru pesmu. Rabindranat Tagore i ti doprineli ste tom mom uverenju. Rodili ste se pre mene i opisali baš sve ono o čemu bih i sam pisao, i to na način na koji ja to nikako ne bih umeo. Ne krivim te, štaviše zahvalan sam ti zbog toga. U tvojim sam stihovima pronalazio svetove, predele i drugare, istomišljenike koje često ne bih ni upoznao da nije tebe. Prvi tekst koji sam naučio napamet još kao kao mali bio je tekst tvoje pesme. Tvoje reči često su me dovodile do suza, do istina i spoznaja o sebi i drugima. Pomogle su mi da zaobiđem zle duhove vremena kojih je bilo poprilično tokom mog odrastanja. Imaš veliku ulogu u tome što nisam nacionalista, desničar, konzervativac i što imam svoju tvrđavu koju je teško srušiti. Onda si najednom nestao, proredio pisanje i dolaske u Beograd. Mislio sam da to nije fer, da ne možeš tek tako otići i da pesma Odlazi cirkus iz našeg malog grada nije opravdanje da se ne vratiš. Ti na to nemaš parvo. 

Prvi put sam zaista osetio da mi nešto duguješ na koncertu u Madlenijanumu. Tada si posle dužeg vremena „gostovao” u Beogradu, a te se prilike ne propuštaju. Bio sam uzbuđen, nošen sećanjima na Sava centar, zamračenu salu prepunu ljudi i scenu sa koje dopire svetlost i pozitivna energija. U Madlenijanumu nije bilo tako. Scena je bila mračna i ti si bio u nekom neobičnom raspoloženju. Nisam bio razočaran, daleko od toga, bio sam tužan jer to nisi bio pravi ti. Odužio si mi se na koncertu u Subotici, e još kako! Bio je to predivan poklon od moje žene koja je kupila dve ulaznice iako je već tada nosila našega sina u stomaku. Taj novi klinac koji se na koncert uvukao „na crno” imao je šta da čuje. Kao da si znao da treba da mu pokažeš zašto njegov tata voli tvoje nastupe. Razbio si i ja sam želeo samo da to traje, da ne prestane. Moja žena je morala da sedne na neku konstrukciju za koš, odakle je uživo gledala sve ono o čemu sam joj ranije pričao. Videla je kako punim baterije i kako upijam tvoje stihove, bez želje da pevam kako bih mogao što više da čujem jer nisam znao kada će se to ponoviti. Nisam ti prišao te večeri pod izgovrom da ne mogu pustiti trudnicu da me čeka i od tada imam želju da ti nešto napišem. Tačnije, želja da ti pišem datira još iz gimnazije, kada sam u pismenom iz srpskog vodio zamišljeni intervju s Vasom Ladačkim. Naslov je bio Čovek sa mesecom u očima i taj tekst sam izgubio. Zato ću ovaj pustiti u etar pa, kao poruka u boci, možda i stigne do tebe.

Svako vreme ima svoje heroje

Moje roditelje je sa Studija B budio Duško Radović, gledali su uživo Zorana Radmilovića, radovali se mom rođenju uz Tomu Zdravkovića… Ja ću s ponosom svojoj deci moći da kažem da si ti bio moj heroj i da sam te gledao i slušao na koncertima koji su bili melem za moju dušu. Neki novi klinci je prva pesma koju sam naučio, ali kako vreme prolazi, sve je više razumem i sve manje volim. Uz Provincijalku, Lepu protinu kći, Vasu Ladačkog učio sam da volim; uz Bože, bože, Dajte mi vina, Ole Lole učio sam da tugujem. Uz Putuj, Evropo postajao svestan vremena i okruženja u kojem živim. Ti si svoju večnost odavno obezbedio, ali ja živim u nadi da ćeš stvarati i pevati dovoljno dugo da te i moja deca zapamte. I taman sam poželeo da nešto novo čujem od tebe, a ti si opet si bio brži. Hteo sam da te razdrmam, ali si ti mene uzdrmao. To je to, Đole, dosta je bilo posta, jednostavno dosta... Dno dna je ono što je trebalo da čujem, pa da znam da nisam sam. Novi klinci nisu kao neki pre, ali i njima treba tvoja muzika i iskrena reč. Ponekad ne znam da li se istorija ponavlja ili neko tvoje pesme pušta „na repeat”, ali znam da i tuga dobro zvuči kad je ti otpevaš. Zato pevaj i daj bre da uživamo.

Hvala ti, barone

Retki su trenuci u mom životu kada ostanem bez teksta, kad poželim da kažem nešto veliko a iz mene dopire samo gluva tišina. Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči, rekao je jednom jedan baron. Taj baron ove godine pravi novogodišnji bal. Iako ne volim da plešem, poželeo sam da budem deo tog događaja. Znajući to, moja žena je osedlala irvase i nabavila pozivnice. Ne znam gde ću biti za novogodišnju noć, ali veče pre toga idem u Štark arenu na Baronov bal. Domaćin je Đorđe Balašević, glavom, bradom i glasom.

Dragi Đole, sve ove godine nikako ne uspevam da ti kažem HVALA. Ako se ne sretnemo na koncertu, nadam se da će te ovaj tekst pronaći. Hvala što postojiš, što pišeš i pevaš, hvala za energiju, podršku i utehu, hvala što sam uvek znao da nisam sam...

Hvala ti, barone!