Juče sam se posvađao sa sinom

Koliko se vas prepozna u ovoj konstataciji? Kako vi nazivate "čep" u vaspitanju, kada ono što govorite svom klincu jednostavno ne dopire do njegovog uva ili izlazi na drugo bez ikakvog zadržavanja i obrade. Posežete li za kaznama? I kako vam ide?

Nije on kriv što je inteligentniji

Nisam ni ja kriv što mi to smeta. Nije problem ni što nam ponekad odnos liči na susret dva ovna na brvnu. Ono što je najveći problem zapravo je to što on ima tri i po godine i ja treba da sam taj koji je zreliji. Ne popušta zreliji već pametniji, tako da mi ni opštepoznata izreka nije neka odbarana. Posmatram sina kao sazreva iz dana u dan. Takoreći do juče nije znao da hoda, a sada ne ume da sedne. I dalje šuška dok govori, ali voli da priča. Tu je osobinu nasledio od mene. Često priča i u snu. Najintrigantniji mi je razvoj njegove ličnosti, karaktera. Ništa mu ne promiče i veoma rano počeo je da reaguje na izazove iz okruženja i da pokazuje temperament. U početku je to bilo mrštenje kojim je odgovarao na moje mrštenje, zatim se plezio, vikao i tako sve dok nije progovorio... Sada se bori za  ravnopravnost u svakoj raspravi. Tu ja gubim u najavi, jer ma koliko ja birao svaku izgovorenu reč, on je u stanju da me vešto i do kraja ignoriše. Kao u priči o Kojotu i Ptici trkačici, taman mu uhvatim pažnju i krenem da sprovodim "master plan", kad začujem "mig-mig" i onda iz mojih ušiju počinje da kulja para. Vremenom sam shvatio da me prepoznavanje mojih karakternih crta kod  sina često zaboli kao ubod čiode, jer tvrdoglavost u odbrani stava zna mnogo da košta. Pokušavam da mu se nametnem kao ortak, da autoritet gradim na poverenju, podršci, toploj reči. Fijasko najčešće započne spoznajom da smo daleko od ortaka i autoriteta i da treba da se zadovoljim ulogom igračke kojom će se moj sin malo poigrati i onda nastaviti po svom. A tu se ne snalazim. Kad smo drugari, onda smo drugari, zar ne? Kad ja njega uvek pažljivo slušam, što je njemu problem da mene posluša? Iako znam odgovore, sve me to ponekad pomera iz ravnoteže.

To su faze i sve se to zaboravi

Nisam siguran da li ovu rečenicu da svrstam u zabludu ili u utehu. U šta god je svrstali, ona nije baš sasvim tačna. A možda je je stvar u tome da je potrebno mnogo vremena da se neke stvari zaborave. Na svu sreću, deca se ne sećaju ni grčića, ni zubića i ostalih "ića" koja njihovim roditeljima često zagorčavaju život, ni plača koji ih je pratio. Činilo mi se da je prodorni bebeći plač u zoru najneprijatniji zvuk za ljudsko uho. Onda kad se taj bebeći plač pretvorio u dečje dranje od kojeg odzvanja soba, dešavalo mi se da narednu noć ne spavam za svaki slučaj. Iz svega što je žena čitala a ja pomno slušao, zaključili smo da imamo posla sa visokim senzitivcem. Dakle, imamo posla a ne problem. Jako je bitno napraviti razliku. Imamo posla, jer je potrebno dosta rada i truda kako bismo pomogli detetu da se nosi sa svojim temperamentom. Odlično razumem prelivenost emocijama koju kod sebe nazivam afektom i doživlajvam kao emoconalnu okupacija mozga, preovladavanje podsvesnog nad svesnim. Osetljiva deca i najmanji neuspeh doživljavaju kao nerešiv problem, jer kod njih sve mora da bude perfektno i "iz prve". To su istovremeno velika iskušenja za roditelje. Nije reč samo o  tome da razumeš i zagrliš dete onda kada mu je teško, mada ponekad samo to možeš. Stvar je u tome da u svakoj novoj situaciji ostaneš miran, dosledan i pribran i da svaku prihvatiš kao novi izazov posle kojeg ćete i ti i tvoje dete biti sigurniji i jači. Kada sam bio mali gledao sam Kečere i njihovu foru sa udaranjem dlana o dlan koristim sa ženom da uskočimo jedno drugom kad posustanemo.

U čemu je onda lepota roditeljstva

U svakom trenutku. Oni loši dođu i prođu, a osmeh pun poverenja, čvsti zagrljaj i nežni poljubac mog sina uvek me posebno raneže i nikad ih ne uzimam zdravo za gotovo. Iako nisam tipični "balkanac", ne volim da me sin vidi slabog. Želim da na mene gleda kao Amir iz "Lovca na zmajeve" na svog oca, samo što ja svog malog ne smem razočarati. Volim da zamišljam sebe kao savršenog oca i pored svesti da je to iluzija. Samo to što se borim čini me boljim. Svaki novi dan za mene je izazov u traganju za talasnom dužinom koja će značiti čvršću i dublju vezu između mene i sina. Možda nemam uvek dovoljno živaca, volje i strpljenja, ali svako novo jutro kad ga vidim kako mirno spava, poljubim i ga i prećutno mu se izvinim zbog svega pogrešnog od juče. Onda krenemo u novi dan i nova očekivanja. Deca su poenta, nada, san, budućnost. Velika je veština ne ukalupiti ih, već im pomoći da sačuvaju radoznalost, iskrenost i vedrinu. Pomoći im da u u budućnosti koja ih čeka budu budu samosvesni, srećni i ispunjeni ljudi.