Biti ili ne biti

Preispitivanje

Prava i dužnosti su neraskidivo povezani i uzajamno isprepleteni, a samo u njihovom skladu leži tajna uređenih odnosa među ljudima. Svrha demokratije nije u pravima, već u obavezi poštovanja propisa iz kojih crpimo određena prava. Ne, nije opravdanje to što kao pojedinci ili grupe ne poštujemo propise jer ih i ostali krše, izgovori za takvu neodgovorno ne važe. Ako se neko u ovim rečima prepozna i/ili uvredi, verujem da ni za njega nije kasno. Preispitivanje sopstvenih osećanja, odnosa i postupaka prema drugima treba da bude navika, potreba i stil života svakog pojedinca koji živi zajedno sa drugima. Bez obzira na to što kao društvo delujemo haotično, neuređeno i nezrelo, verujem da su ljudi u većini odgovorni i da žele da žive u skladu sa drugima, a da su negativni primer(c)i prosto glasniji i uočljiviji od onih drugih.

„Naši dani“

Pesma Vladislava Petkovića Disa odzvanja mi u glavi svaki put kada se rašire nove teorije zavere o tome kako nas svet mrzi, kako je sve unapred određeno, kako nema alternative, kako je kasno... Disova pesma je toliko bliska i jasna da boli. Nastala je pre više od stotinu godina, a čitam je kao da je pisana juče. Zašto dopuštamo da nam se ponavlja tamna strana istorije? Je li to razlog što nas nema i što izumiremo? Ili je obratno? Teže od reči pesme padaju pesnikova opomena i prst uperen u čitaoca s namerom da probudi krivicu, savest i odgovornost koji nam očigledno nisu jača strana već više od jednog veka. Pročitao sam pesmu mnogo puta, svaki put spreman da na sebe preuzmem svoj deo odgovornosti za realnost u kojoj živim. Za svet koji nisam želeo. Apatiju koju ne razumem. Strah od promene i strepnju da opet ne bude gore, koji me blokiraju. Mržnju koju prezirem. Nevaspitanje od kojeg se ježim. Bezidejnost i površnost koje postaju sveopšte vodilje. Mogao bih unedogled nabrajati na šta sve pokušavam da se naviknem a ne ide mi. I tako, sve je gore i gore. I kraj se ne nazire. Bolesno vreme, zar ne? Zar ne znamo za bolje? Zar bismo znali za mrak da ne znamo šta je svetlo?

Minut ćutanja i vreme buđenja

Tragediju koja je potresla moj grad i zemlju smatram svojom. Isto tako svojatam svaku nepravednu i nezaštićenu žrtvu, kojih je oko nas sve više. Verujem da ljudi žive dok ih se sećamo. Minut ćutanja i dani žalosti samo su trenuci u vremenu, a spuštene zastave oročene spoljašnje manifestacije duboke tragedije jednog društva. Ne ponovilo se nikad, tako se kaže. Šta ćemo uraditi da se zlo opet ne desi? Krajnje je vreme da počnemo da menjamo svet, svak svoj, da budemo svetli primer drugima kako se voli, poštuje, seća i oseća, živi... Da budemo uporni da i najvećim cinicima među nama probudimo nadu da može biti bolje, da ih zarazimo svojom verom. Ako ovaj najmračniji trenutak u novijoj istoriji shvatimo kao lekciju, siguran sam da ćemo i onima koje nismo uspeli da zaštitimo dati poentu koju zaslužuju. Ako pak nastavimo da ćutimo, plašim se da ćemo imati još mnogo razloga za žaljenje i kajanje. Posle minuta ćutanja dolazi vreme u kojem ćemo menjati svet nabolje i pokazati da ne zaboravljamo žrtve sopstvenih propusta. Podignuta zastava treba da znači rešenost da ozdravimo društvo koj je teško bolesno.

Patriotizam

Nisam otišao. Taj svoj tada patriotski čin, sada vidim kao najveću budalaštinu. Tešim se time da ne bih sreo nju, a samim tim ne bih imao ni njega. Slaba uteha, jer ni njima sada ne mogu da garantujem bezbednost u zemlji koja me odbacuje kao škart. Nenormalan za savremene normalnosti, ja nisam siguran da li bih da napredujem ili nazadujem... Jer ono čemu težim ostalo je iza mene kao sidrište u luci koje se rado sećam a na pučini ne nazirem ništa slično, pa mi se čini da besciljno plovim napred jer nazad ne mogu. A sve manje sam ja bitan i sve više pišem zbog njih, mog njega i sve naše dece.

Minut ćutanja za „naše dane“ koji nas teraju da svoju decu usmeravamo ka inostranstvu.