Letnja GSP avantura

U poslednje vreme često uživam u „blagodetima“ GSP-a i, kao svi njegovi korisnici verovatno, uvek doživim nešto novo. I svaki put, bez izuzetka, postavljam sebi pitanje što ne idem peške. To je pitanje u kojem nema ničega snobovskog, nadmenog ili arogantnog. U osnovi tog pitanja stoji samo moja dilema oko toga jesam li spreman za još jednu avanturu.

Otkucati ili ne otkucati

Bilo je više faza u razvoju moga stava povodom ovog pitanja, a ja i danas nisam siguran kako bih drugoga posavetovao. Nekada sam na „švercovanje” u prevozu gledao kao na vrstu bunta protiv sistema u kojem ne funkcionišu ni osnovne stvari. To je bilo davno, još dok su u vozilima bili oni stari narandžasti aparati što su žvakali karte. Kasnije sam neplaćanje karte doživljavao kao čistu uštedu, jer mi džeparac nikad nije bio dovoljan ma koliko para imao. Spiskati taj budžet na vožnju u gradskom saobraćaju bio je pravi luksuz za mene. Kasnije sam počeo da vozim svoj auto i skoro potpuno prestao da budem deo mase koju statistika naziva „korisnicima GSB-a”. Sve do skoro, kad su me okolnosti naterale da se vratim gradskom saobraćaju.

Danas, međutim, nemam dilemu oko vozne karte, uvek je uredno otkucam, iako i dalje ne osuđujem one koji to ne rade. Nisam siguran šta je po sredi i da li je to zbog toga što je gradski saobraćaj postao efikasniji ili što je moj bunt otupeo. Tek, kad ujutro smelo zakoračim u autobus, ja odmah poništim kartu i, baš kao u pozorištu, čekam da predstava počne. Ne obična, već interaktivna predstava koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim i u kojoj učestvuju sva čula.

  

Ni klime, ni promaje

Leto je idealno vreme da se gradski saobraćaj rastereti, što u našim uslovima znači da se broj vozila na ulicama svede na minimum. To što je u njima gotovo uvek nepodnošljiva gužva i što su vozila s klimom više incident nego pravilo, nikoga ne interesuje. Šta ima da ideš sad u grad, sačekaj drugi autobus ako ti ovaj ne odgovara, kako misliš da uđeš s dečjim kolicima, ko još u ovo vreme ide na pijacu, uzmi taksi ako ti ne odgovara - samo su neki od komentara dežurnih čuvara reda i poretka raspoređenih pravilno na svim mestima gde bi moglo izbiti kakvo nezadovoljstvo. Oni koji su se letos vozili u nekom od autobusa što krstare na potezu od Banovog brda prema centru grada, dobro znaju o čemu pišem.

Ma kakva klima, ona nije zdrava, kako smo mi preživeli bez klime, ove današnje generacije su baš svilene – glasno gunđa sedokosi gospodin uz odobravanje saputnice koja sedi pored njega ispod prozora. Na molbu da otvore prozor uglas odgovaraju da će biti promaja, jer je već otvoren prozor na drugoj strani. A promaja je, jelte, nešto najgore što te može snaći po ovakvom vremenu. Ona može da te produva, ušine, ukoči, ubije. Ona je opasna po zdravlje skoro kao i klima. Ne daj bože.  

Flamingosi u gradskom saobraćaju

I tako uđem letos na plus trideseti i pet u autobus koji je hermetički zatvoren. Naravno, klima ne radi a do prozora je nemoguće doći. Uđem i posmatram. U izmaglici svojevrsne saune na točkovima, kroz zamagljene sunčane naočare gledam kako natiskani putnici oko mene polako menjaju boju iz bledosive i pudersatobež u narandžastu, ružičastu, plamenocrvenu. Odjedanput vidim sebe na mekoj karipskoj plaži. Ležim na leđima i dok gledam kako treperi vreli morski vazduh, okružem sam kolonijom prijateljski nastrojenih ružičastih flamingosa. Šepure se oko mene na jednoj nozi izvijajući dugačke vratove svuda unaokolo i mašući nada mnom svojim nežnim krilima kao lepezama.

Iz snoviđenja me grubo budi nimalo prijateljski nastrojena masa koja na Sajmu nadire u autobus. Uz poznati poklič „Mesta ka sredini“ i dva-tri manevra laktom po bubrezima i rebrima onih koji su se zatekli u autobusu, najuporniji ulaze rušeći sve pred sobom i čupajući snažno torbe koje su im zapele negde usput. Ostajem zaglavljen između oznojenog pozamašnog gospodina i štrkljaste gospođe s minivalom, i kamufliran cegerom koji je u strahu od krađe tutnula meni pod nos. Trebalo bi da sam zadovoljan što u meni nije prepoznala potencijalnu opasnost. Održavam ravnotežu na jednoj nozi jer za drugu nema mesta na platformi autobusa i izvijam visoko vrat ne bih li udahnuo malo svežeg vazduha. Još da imam krila da njima zamahnem, gde bi mi bio kraj!

Beograd se najlepše osvaja korakom

Ako bismo zanemarili problem s gradskim prevozom, Beograd je zaista najlepši leti. Ljudi su tada opušteniji, veseliji i manje užurbani. Tome doprinose vedro vreme i dugi dani, godišnji odmori i školski raspusti. Leti grad oživi na nov način, jer se život premesti iz zatvorenog prostora na ulice i parkove. Leto u Beogradu izaziva i ohrabruje na pešačenje. Poziva nas da krenemo malo ranije, zaboravimo prevoz i pustimo korak jer grad se najlepše osvaja korakom.

Ukoliko nemate vremena za šetnju ili vam se žuri kao i meni svaki put kada uđem u autobus, prepustite se sanjarenju. Možda vam se posreći da bar na kratko stvari vidite ružičasto!