Mališa je izašao u grad

Za malo dete nema ništa lepše ni zdravije od svežeg vazduha i boravka na otvorenom. Nažalost, imunitet je u ranom uzrastu često prepreka između deteta i svežeg vazduha. U poslednje vreme moj dvogodišnji sin često je prehlađen ili bolestan, pa novembarske i decembarske dane provodimo kod kuće.

Ne trebaš mi, tata, mogu ja to sam

Često za sebe kažem da sam v. d. mame, jer uglavnom ja čuvam našeg sina kada ne ide u obdanište. Trudim se da nam ti trenuci prođu u što boljoj atmosferi, da ga na razne načine razdrmam i da mu olakšam stanje koje ga ograničava. To, naravno, nikad nije lako kad su u pitanju mala deca, ali ovaj poslednji period bio nam je najteži do sada. Nedavno je naš sin u obdaništu imao febrilne konvulzije, ili kako se to najčešće kaže fras od temperature, i to je celom oporavku dalo neku novu dimenziju. Ovog puta temperatura nije smela naglo da poraste, pa nam je igru često prekidao toplomer. Malo je tužno, priznajem, ali toplomer smo detetu uveli kao novu igračku, i to toliko uspešno da ga i sad pokatkad zatraži.

Svašta je logično u svetu malog deteta, samo ga treba pustiti da se zaigra. Kad parket preplave igračke i različiti rekviziti iz svih delova stana, selimo se u neki drugi svet. Tada sa uživanjem posmatram kako dečji dodir daje nova značenja običnim stvarima  i pretvara ih u maštovite i neobične igračke. Skoro neverovatno. Začuđuje kako dete koje jedva priča ume da oponaša zvuke iz prirode i da oživi predmete sa kojima se igra. Najedanput čujem njakanje, kreketanje, kokodakanje i vidim svoje dete koje postaje majstor onomatopeje sve do trenutka kada ga, zaprepašćen onim što zna, pitam da mi to ponovi. On tada naglo sve zaboravi i ja ostanem u neverici je li to što sam maločas čuo bilo slučajno ili mi se pričinilo.

Iako se istinski trudim da što više pomerim granice svoje mašte da bih razumeo dečji svet, nije mi lako da ja jedan svom detetu zamenim sve one preslatke drugare iz vrtića. Sposobnost maštanja mi je odavno ozbiljno ugrozila surova realnost svakodnevice, pa mi takvi izleti zaista prijaju. Uđe vam u pore svet vašeg klinca i onda svugde tražite kartu za nazad. Najneobičnije mi je to što se ja trudim da ga zabavim a on se najlepše igra sam, ne zato što ga izbegavam već zato što sam mu višak. Uz sav trud da ne pogrešim, ja uvek uzmem pogrešnu igračku, srušim koncept i izazovem plač. Onda se povučem i gledam kako sve ima smisla dok se ja ne umešam. I uživam u toj činjenici.

Moramo lekaru ili pada prvi sneg

U toj činjenici leži formula pobede slobode nad zatočeništvom usled bolesti. Dan kontrole je dan kada padaju zabrane i kada se izlazi na svež vazduh. „Da vidim sada, tata, kako ćeš da me vratiš kući“ – čitam u njegovom pogledu i znam šta me čeka. Iako smo na pet minuta vožnje do doktora, kasnimo ako ne krenemo bar pola sata ranije. Doktor je samo povod za izlazak, a kada se izađe to odmah pada u zaborav. Izlazak napolje znači da sledi epsko rvanje oko ulaska u auto i kod lekara kod kojeg smo krenuli. 

Sve što je dobro vredno je čekanja. Tako je i s našim doktorom kojeg morate čekati ukoliko nemate zakazano. U čekaonici su i druga deca koja očas posla postaju novi drugari i svet mašte nastavlja da se širi brzinom većom od one kojom roditelji trče oko dece kako bi ih zaštitili. Razlika između dece i nas je u tome što ona ne znaju za opasnost kojoj često i bez zadrške trče u susret.

Konačno smo vratili temperaturu u normalu. Bila je previsoka, skoro 40 stepeni. Svim i svačim smo je obarali i, kada smo uspeli, opet smo bili u problemu jer je pala ispod 35. stepena. Nestabilna temperatura potrajala je nekoliko dana a onda je pao prvi sneg. Pahuljice koje su počele u kasnim večernjim satima oraspoložile su našeg bolesnog sina i on je poželeo napolje. Olako smo mu obećali da ćemo sutra na sneg, ubeđeni da će do ujutro zaboraviti obećanje. Sutra smo morali izaći, jer se probudio sa idejom s kojom je zaspao. Protestovao je sedeći na pragu terase sve dok mu nismo doneli jaknu i čizme.

Ubundali smo ga kao da idemo na Mont Everst a on je na sve pristao, osim na rukavice. Onda smo izašli da vidimo šta je to što pada s neba a nije kiša. Nikšinoj sreći nije bilo kraja. Dirao je sneg golim rukama dok mu nisu pomodrele, oduševljavao se tragovima svojih stopa u snegu, bacao grudve i pokušavao da pogodi roditelje. A nama se samo motala po glavi temperatura i bilo nas je strah da se ne vrati. Stradao je nosić koji se zapušio i opet smo se zatvorili u kuću, ali je vredelo svakog trenutka provedenog na snegu. Najlepše od svega je to što sam bio svedok kada je o zimskom iskustvu izveštavao svog plišanog zeku. Nikšin prijatelj, od kojeg se ne odvaja od prvog dana, morao je da zna da je on otkrio nešto novo.

                                                   Da ispoziram za kraj dok me opet ne uvedu

Posle druge kontole sledi ubeđivanje da je antibiotik bombona koja najbolje ide sa sokićem probiotikom. „Nosko“ je drugar koji nam čisti nos pomoću usisivača. I zeka isto tako čisti nos. To su neke stvari koje polako usvajamo. Ono što našem detetu nikako nije jasno je zašto ga uvodimo u kuću a tek smo izašli napolje. Više od dve nedelje boravio je između četiri zida i sada, kada je konačno izašao, opet mora u zatočeništvo.

Nakratko staje naslonjen uz zid kao da poručuje:`Ajde makar da ispoziram, pa da imam dokaz da sam izlazio, čeka uredno da ga fotografišem a onda brizne u plač iz protesta što ide kući. Kod kuće ga čeka plišani drugar. Grli ga, steže i kao da mu kaže: Zeko, mališa je opet izašao u grad!!!