Humanost nije samo osobina

Nisam primetio da mu je potrebna pomoć, a trebalo je. Nije to samo stvar vaspitanja niti lepih manira, već potrebe da budemo ljudi. Koliko ste puta okrenuli glavu od čoveka u nevolji da biste se zaštitili od bola, neprijatnosti ili drugog negativnog osećanja koje sam pogled na nevolju budi? Jeste li se osetili bedno posle toga? Ja jesam, zato više ne okrećem glavu.

Sećanje i osećanje

Obično ćutim o stvarima koje nedovoljno razumem i koje me ponekad toliko uzdrmaju da dugo nisam u stanju da se vratim u ravnotežu i da ih pretočim u reči. Mukle praznine u meni obično nastaju sa odlaskom osoba koje sam voleo, s kojima sam rastao, često razgovarao i smejao se, i čije reči i glas pamtim kao muziku i utehu. Praznine nastale njihovim odsustvom dugo i u tišini popunjavam emocijama i sećanjem, pre nego što počnem o njima da pišem ili govorim.

Često se zadesim pored crkve kad zvone zvona na jutarnju liturgiju, nekada se i prekrstim i, gotovo uvek, setim se ljudi kojih sam željan. Čežnja za njima ponekad se projektuje na prolaznike čiji me likovi, pokreti, koraci, osmesi ili boja glasa podsete na one koji su otišli zauvek. Verujem da se i vama desilo da vas slučajni prolaznik podseti na nekoga koga više nema i da vam u san dođu ljudi kojih ste željni a koji su vam nedostupni. Kako to deluje na vas? Mene takvi trenuci nikada ne rastuže potpuno. Dočekam ih spreman, sa setom i s nekom posebnom radošću zbog spoznaje da i dalje pamtim i volim ljude koji su mi bili bliski iako ih više nema. 

Sećanje, osećanje i saosećanje

Hodao sam tako ulicom opsednut mislima u pokušaju da nađem odgovor na nešto što me mučilo, odsutan i nezainteresovan za svet oko sebe. To je jedna od onih situacija kada mi zatrebaju slušalice za mobilni kao maska ako počnem da govorim naglas. U stvarnost me vratila scena u kojoj užurbani prolaznici tek nakratko zastaju ili nezainteresovano zaobilaze stariju gospođu koja pokušava nešto da ih pita. Njena zatalasana seda kosa i blago povijena figura učinile su mi se poznatim. Dok sam joj prilazio privučen magijom sećanja pitao sam se kako je moguće da smo postali toliko ravnodušni i nezainteresovani za ljude oko sebe. Da li je u pitanju žurba, sebičnost, neosetljivost? Ili možda strah od starosti i nemoći? Ili sve to zajedno?

Pitala me je kako da stigne do poznate obližnje ordinacije koja se nalazila na samo dvadesetak metara odatle i čije usluge i sam koristim. Uputio sam je pokazavši rukom na zgradu preko puta s velikom upadljivom reklamom. Zahvalila mi je, ljubazno se osmehnula i krenula prema semaforu, a ja sam zapalivši cigaru pratio pogledom njen lagani nesigurni korak. Još jedanput se okrenula kao da traži potvrdu da ide u pravom smeru. Shvatio sam da ona verovatno ne vidi reklamu a možda ni zgradu. Ugasio sam cigaru, krenuo ka njoj, uzeo je pod ruku i rekao da ću joj praviti društvo jer i sam idem u tom pracu. Nije se opirala, samo mi je uputila pogled pun zahvalnosti i poverenja.

Usput mi je pričala da ima unuka koji je lep i dobar kao ja i koji će posle pregleda svratiti po nju da se zajedno vrate kući. Njegovi roditelji žive u inostranstvu, a i on će za njima čim završi fakultet. Kad smo ušli u zgradu, pomogao sam joj da se popne strmim kružnim stepenicama do lifta. Dok smo se pozdravljali  i gledali jedno drugo očima u kojima su se iskrile suze, podigla je moju ruku i prinela je ustima u nameri da je poljubi. Bio sam iznenađen i postiđen zbog tog njenog postupka, grubo sam istrgao ruku, promrmljao nešto u znak pozdrava, sleteo sam niz stepenice i istrčao na vazduh ne okrenuvši se.

Zahvalnost

Nastavio sam brzo da hodam ulicom pustivši suze da mi teku niz lice. Bio sam veoma uzbuđen. Nisam uradio ništa što bi zaslužilo posebnu zahvalnost, moj postupak je bio tako običan, prirodan, usputan. Trebalo je ja da zahvalim starici što me je pustila da joj pomognem, što je imala u mene poverenja, što me je podsetila na baku koja odavno nije među živima, čiji nežni dodir i osmeh nikada neću zaboraviti. Bio sam zahvalan za to što me je podsetila da moje malo za nekoga može značiti mnogo ili sve.

Humanost

Humanost je osobina s kojom se ne rađamo i koja se ne podrazumeva, već se stiče vaspitanjem. Ona je kao retka biljka, koju treba negovati sve dok se ne ukoreni u našoj rutini i postane navika. I potreba, kao potreba za vodom, hranom, čistim vazduhom, ljubavlju... Budimo humani, svima će biti lepše.