LepiGosha

Koliko se vas prepozna u ovoj konstataciji? Kako vi nazivate "čep" u vaspitanju, kada ono što govorite svom klincu jednostavno ne dopire do njegovog uva ili izlazi na drugo bez ikakvog zadržavanja i obrade. Posežete li za kaznama? I kako vam ide?
Nije on kriv što je inteligentniji Nisam ni ja kriv što mi to smeta. Nije problem ni što nam ponekad odnos liči na susret dva ovna na brvnu. Ono što je najveći problem zapravo je to što on ima tri i po godine i ja treba da sam taj koji je zreliji. Ne popušta zreliji već pametniji, tako da mi ni opštepoznata izreka nije neka odbarana. Posmatram sina kao sazreva iz dana u dan. Takoreći do juče nije znao da hoda, a sada ne ume da sedne. I dalje šuška dok govori, ali voli da priča. Tu je osobinu nasledio od mene. Često priča i u snu. Najintrigantniji mi je razvoj njegove ličnosti, karaktera. Ništa mu ne promiče i veoma rano počeo je da reaguje na izazove iz okruženja i da pokazuje temperament. U početku je to bilo mrštenje kojim je odg…

Nisam primetio da mu je potrebna pomoć, a trebalo je. Nije to samo stvar vaspitanja niti lepih manira, već potrebe da budemo ljudi. Koliko ste puta okrenuli glavu od čoveka u nevolji da biste se zaštitili od bola, neprijatnosti ili drugog negativnog osećanja koje sam pogled na nevolju budi? Jeste li se osetili bedno posle toga? Ja jesam, zato više ne okrećem glavu.
Sećanje i osećanje Obično ćutim o stvarima koje nedovoljno razumem i koje me ponekad toliko uzdrmaju da dugo nisam u stanju da se vratim u ravnotežu i da ih pretočim u reči. Mukle praznine u meni obično nastaju sa odlaskom osoba koje sam voleo, s kojima sam rastao, često razgovarao i smejao se, i čije reči i glas pamtim kao muziku i utehu. Praznine nastale njihovim odsustvom dugo i u tišini popunjavam emocijama i sećanjem, pre nego što počnem o njima da pišem ili govorim.
Često se zadesim pored crkve kad zvone zvona na jutarnju liturgiju, nekada se i prekrstim i, gotovo uvek, setim se ljudi kojih sam željan. Čežnja za njima p…

Žbun! To je reč koja najbolje opisuje ono što mi godinama unazad pokriva skoro dve trećine lica, zaklanja usne, zube, osmeh i gotovo sve osim očiju. Mnogi se pitaju, u poslednje vreme sve glasnije, zašto sam to sebi uradio.

Ona me nije napustila
Žene najbolje znaju da duga lepa kosa ne izraste tek tako, sama od sebe i bez kontrole. Rešenost u tome igra veliku ulogu, jer ukoliko želite da imate dugu kosu, morate računati s fazama kada će ona izgledati unajmanje loše ma koliko se oko nje trudili. Koliko god to izgledalo čudno iz ove perspektive, i sam sam nekada puštao kosu. Doduše, „bilo je to davno, davno...“, baš kao u bajci. Voleo sam dugu kosu, ali je ta ljubav „pukla“ jer je bila neuzvraćena, na šta su me najpre grubo opomenuli ogledalo iprve fotografije na kojima sam primetio da mi se blic reflektuje o teme. A nije da je nisam negovao kosu! Dok je bila duga nemilice sam trošio preparate za koje sam verovao da su efikasni u oblikovanju moje frizure. Proizvođače neću pominjati iz st…

Šetaju, sine, to su mirne šetnje,
nošeni mukom od sve veće pretnje,
šetaju ljudi, šetati se mora
kad više od snova plaši nova zora.

Od muke i srama koji nas sve guši,
od silnog sistema što će sve da sruši,
ćutanja, tišine što sve više smeta
ne može čovek makar da ne šeta.

Greše ako misle da su to šinjeli,
ti ljudi su ovde jer su tako hteli,
nisu zbog naloga, obećane plate,
hoće sreću odmah, ne život na rate.

Ne razumem, dušo, bezlične kordone
što preseku nekad puteve kolone,
što miriše nadom, optimizam budi,
koju čine hrabri i ponosni ljudi.

Neljudi su bauci, veštice i ale
što se tuđim strahom naslađuju, hvale,
sve što nije mržnja opasno im smeta,
sumnjiv im je onaj koji mirno šeta.

A ljudi se kreću, i zemlja se kreće,
znaju da im niko pokloniti neće
bistru reku, šumu, čistu vodu,
ni ljubav, ni radost, sreću ni slobodu.

Ljuti što bolesni leče zdrave ljude,
šetaju da tebi sutra bolje bude.
Šetaju, sine, iako ih krive,
jer za slobodu nema alternative.

Svake godine na ovaj dan odćutim izvesno vreme. A onaj ko me zna, zna i koliko mi to teško pada. To vreme ćutanja posvećeno tebi podstaklo me je da ti nešto napišem, jer nisam imao sreće da te sretnem ili vidim uživo. Gledao sam te na televiziji i uvek pažljivo slušao kad govoriš. Tvoja priča me je fascinirala do te mere da bih ostavljao započeti posao i slušao je otvorivši široko i uši, i oči, i usta. Kao da sam želeo da upijem svaku tvoju misao koja je s lakoćom pronalazila reči bliske i razumljive mom otvorenom duhu. Nikada nijedan političar to nije uspeo, ni pre ni posle tebe.  Bajka sa tužnim krajem Često pustim dete u sebi da zamišlja neku lepšu realnost, da spaja paralelne univerzume i meša snove i javu. Dvanaesti mart mi je rezervisan za sećanje na bajku u kojoj nas podučavaš kako da progutamo žabu ako baš moramo. Jednostavno odlučimo i krenemo od glave! Nismo te poslušali i naša priča nema srećan kraj. Imali smo slab želudac a rizik da progutamo žabu izgledao je manji od riz…

U poslednje vreme često uživam u „blagodetima“GSP-a i, kao svi njegovi korisnici verovatno, uvek doživim nešto novo. I svaki put, bez izuzetka, postavljam sebi pitanje što ne idem peške. To je pitanje u kojem nema ničega snobovskog, nadmenog ili arogantnog. U osnovi tog pitanja stoji samo moja dilema oko toga jesam li spreman za još jednu avanturu.
Otkucati ili ne otkucati
Bilo je više faza u razvoju moga stava povodom ovog pitanja, a ja i danas nisam siguran kako bih drugoga posavetovao. Nekada sam na „švercovanje” u prevozu gledao kao na vrstu bunta protiv sistema u kojem ne funkcionišu ni osnovne stvari. To je bilo davno, još dok su u vozilima bili oni stari narandžasti aparati što su žvakali karte. Kasnije sam neplaćanje karte doživljavao kao čistu uštedu, jer mi džeparac nikad nije bio dovoljan ma koliko para imao. Spiskati taj budžet na vožnju u gradskom saobraćaju bio je pravi luksuz za mene. Kasnije sam počeo da vozim svoj auto i skoro potpuno prestao da budem deo mase koju stat…

Verovatno svako od nas pre ili kasnije postane žrtva navike koja se neosetno uvuče u njegov život pre nego što postane potreba bez koje se ne može. Kad se navika pretvori u zavisnost i počne da nas ugrožava na različite načine, suočimo se sa idejom odvikavanja i svim problemima koji je prate.

Ne moram, hoću


Pokušaj ostavljanja pušenja u mom slučaju bio je više puta neuspešan, pa sam ideju o odvikavanju svaki put uredno vraćao u fasciklu i arhivirao je u nadi da će doći vreme da je opet stavim u prvi plan. Što sam bio manje spreman da napustim privid komfora u kojem je pušenje imalo značajno mesto, to sam bio kreativniji u izmišljanju opravdanja i izgovora za sebe. Ipak, kad god bi volja i motivacija ustuknule pred razumom i odlučnošću, zapitao bih se šta je to što je nedostajalo da svoju odluku sprovedem u delo.
Često sam slušao o ljudima koji nisu mogli da ostave pušenje sve dok im to lekari nisu preporučili, ali mi se pomisao o strahu kao motivu za ostavljanje duvana nije dopala. Odl…