16 godina je prošlo, a ja te i dalje volim

Svake godine na ovaj dan odćutim izvesno vreme. A onaj ko me zna, zna i koliko mi to teško pada. To vreme ćutanja posvećeno tebi podstaklo me je da ti nešto napišem, jer nisam imao sreće da te sretnem ili vidim uživo. Gledao sam te na televiziji i uvek pažljivo slušao kad govoriš. Tvoja priča me je fascinirala do te mere da bih ostavljao započeti posao i slušao je otvorivši široko i uši, i oči, i usta. Kao da sam želeo da upijem svaku tvoju misao koja je s lakoćom pronalazila reči bliske i razumljive mom otvorenom duhu. Nikada nijedan političar to nije uspeo, ni pre ni posle tebe. 

Bajka sa tužnim krajem

Često pustim dete u sebi da zamišlja neku lepšu realnost, da spaja paralelne univerzume i meša snove i javu. Dvanaesti mart mi je rezervisan za sećanje na bajku u kojoj nas podučavaš kako da progutamo žabu ako baš moramo. Jednostavno odlučimo i krenemo od glave! Nismo te poslušali i naša priča nema srećan kraj. Imali smo slab želudac a rizik da progutamo žabu izgledao je manji od rizika da postoji dovoljno duboka rupa u koju će stati istina o kozjim ušima, da će nam na nos kao na frulu izaći sve što mislimo bez filtera i da ćemo se udaviti u onome o čemu toliko dugo ćutimo.

Nismo imali petlju da progutamo žabu! Zbog toga danas u svom sanjarenju prizivam neku drugu bajku, onu u kojoj žaba krije tvoj duh i optimizam. Samo treba da je pronađemo, prepoznamo, oslobodimo... Možda jeste smešno i detinjasto, ali se uklapa. I scenografija je potpuna: imamo i veštice, i patuljci su tu, i mrak, i čarobna šuma, pa i kuće od čokolade niču svuda unaokolo... Ima čak i one jeze koja se provlači između redova svake bajke, samo što se u ovoj našoj redovi provlače između jeze. 

"Kad porastem biću Kurd"

I dalje boli rupica na rancu koju sam probušio da bih stavio bedž. Bila je to dobra poruka i šmekerska kampanja... Dovoljno je da se setim toga, pa da se u meni probudi ponos i dostojanstvo koji su odavno postali deficitarni. Danas sam odrastao čovek i ne verujem u bajke sa srećnim krajem. Rastao sam tražeći Petra Pana i Nedođiju, ali nisam izrastao u lidera. Duh Petra Pana odavno me je napustio a Nedođija je poprimila sasvim drugo značenje, ali ja nisam postao mračan i nisam odustao. I dalje me greje tvog osmeh i pogled, tvoje ideje i ciljevi... Divni i visoki ciljevi, plemenite ideje i velike reči koji nikad nisu istinski postali naši. Prošlo je mnogo vremena a tebi niko nije prišao dovoljno blizu da makar na tren osvetli tvoje delo. Došla je budućnost, ali ona nije ni nalik onoj koju si nam obećavao. Došla je budućnost u kojoj se nismo sreli. Ti i mi. 

Fališ, hvala i zbogom

Dugo sam verovao da je ovo prolazno stanje, nešto kao ružna šala ljudi bez ikakvog duha i ideje. Nažalost, pokazalo se da je to epsko stradanje svih plemenitih ideja i snova vezanih za te ideje. Stavljanje poveza preko očiju onih koji su imalo svetla videli i bespovratno uvođenje u mrak. Danas živimo život u kojem nas sećanje na prošlost raduje više od nade u budućnost. 

Hvala ti za svaku reč i plemenitu ideju koje si s nama nesebično delio, za zarazni optimizam i iskreni osmeh koji su širili poverenje. Hvala što si bio tu i što si učinio da budem svedok mnogo lepšeg i ljudskijeg vremena. Hvala ti što si nam verovao unapred i bez pokrića. Sve nam to danas ozbiljno nedostaje. 

Fališ za dobar komentar u kojem je svaka druga misao bila slogan ili rečenica koja se pamti i citira. Fališ jer su retki oni koji su istovremeno mudri, hrabri, plemeniti i odvažni lideri. Voleo bih da sam te sreo ili imao priliku da te zagrlim pre nego što sam na surov način shvatio da si običan čovek od krvi mesa. Hvala ti što i posle svega verujem u budućnost u kojoj ćemo se sresti. Ti i ja.

                                                                  ZBOGOM!