Lični maraton

Verovatno svako od nas pre ili kasnije postane žrtva navike koja se neosetno uvuče u njegov život pre nego što postane potreba bez koje se ne može. Kad se navika pretvori u zavisnost i počne da nas ugrožava na različite načine, suočimo se sa idejom odvikavanja i svim problemima koji je prate.

Ne moram, hoću

Pokušaj ostavljanja pušenja u mom slučaju bio je više puta neuspešan, pa sam ideju o odvikavanju svaki put uredno vraćao u fasciklu i arhivirao je u nadi da će doći vreme da je opet stavim u prvi plan. Što sam bio manje spreman da napustim privid komfora u kojem je pušenje imalo značajno mesto, to sam bio kreativniji u izmišljanju opravdanja i izgovora za sebe. Ipak, kad god bi volja i motivacija ustuknule pred razumom i odlučnošću, zapitao bih se šta je to što je nedostajalo da svoju odluku sprovedem u delo.

Često sam slušao o ljudima koji nisu mogli da ostave pušenje sve dok im to lekari nisu preporučili, ali mi se pomisao o strahu kao motivu za ostavljanje duvana nije dopala. Odlučio sam da ne čekam savet doktora, već da stvar uzmem u svoje ruke. Ja sam sam svoj doktor i najbolje znam kada je dosta, pa hajde da probam.

Od cigare bez filtera, do filtera bez cigare

Kao juče da je bilo: na jednoj strani stola ja, višegodišnji sportista, protivnik pušenja i okoreli borac za život bez dima, a s druge strane otvorena paklica kao namerno zaboravljena na stolu, iz koje viri cigareta. Odjednom me je obuzeo neki neobični nemir, pa sam brže-bolje zgrabio paklicu u nameri da je vratim vlasniku, ali mi to nije mi pošlo za rukom. Uhvatio me je neizdrž. Grozničavo sam razmišljao o tome kako je moguće da toliko mrzim nešto što zapravo nikad nisam ni probao, sve dok me nije raspalila želja da zapalim...

Narednih sedamnaest godina pušio sam različite vrste cigara u potrazi za onom idealnom i svaki put bih se suočavao sa činjenicom da to nije to. Kratak je put između prvog dima i okorelog pušača kojem je traganje za savršenim dimom izgovor za održavanje navike. Zapravo, mislim da nije do cigara, već do pušača. Jer, kada pogledam unazad i malo bolje razmislim, retki su trenuci u kojima sam zaista uživao u cigareti. Mnogo je više onih kad sam iz gluposti pušio do iznemoglosti, gađenja, promuklosti... Dugo sam okretao glavu pred činjenicom da sve ide u pogrešnom smeru pre nego što sam konačno shvatio da je u pitanju zavisnost a ne „samo“ loša navika.

Istine i mitovi o duvanu

Je li vam poznato da duvanom možete da zaustavite krv kad se posečete ako pri ruci nemate efikasnije sredstvo? Istini za volju, to bi lako mogao biti najbolji efekat duvana. Duvan je u Evropu i stigao kao lek (što je bio slučaj i sa kokainom) koji pomaže u zgrušavanju krvi i nije se koristio kao danas već se nanosio na ranu. Vremenom je industrija zapazila i druge „blagodeti“ ove lekovite biljke pa se duvan kao industrijski otrov počeo širiti neverovatnom brzinom. Marketinški je sve bilo besprekorno ispraćeno. Koliko god to danas delovalo neverovatno, obeležja duvana imali su dresovi poznatih sportskih timova, bolidi formule 1, GP motori... Duvan je promovisan na filmu, televiziji, na javnim mestima. Mnogo je bilo pušača među slavnim ličnostima: glumcima, umetnicima, novinarima, političarima... Pušenje je često bilo izraz emancipacije, glamura, društveno prihvatljivo čak i poželjno ponašanje. Izborom cigare koju su pušili, ljudi su poručivali drugima ko su, šta su i čime se bave.

A onda se počelo govoriti o negativnim posledicama pušenja. Prva žrtva pušenja o kojoj se javno progovorilo bio je poznati „marlborov kauboj“ koji je glumio u reklamama za ovu vrstu cigareta. Njega je u dvoboju pobedio rak pluća i time dao do znanja da će pre ili kasnije izazvati na megdan većinu pušača.

Tako je postalo jasno da lekovita biljka ne samo da zgrušava krv na otvorenim ranama, već radi posao i unutar organizma pušača: putem dima koji koji se preko pluća širi kroz čitav organizam, sistematski skuplja i oštećuje njegove krvne sudove.

Duvan smiruje je mit koji je za mene bio glavno opravdanje što palim cigaru. Danas znam da je to marketinški trik koji potiče od ritualne „lule mira“. Ne smiruje duvan, već sam ritual, pa bi bilo pametnije odabrati nešto zdravije od pušenja cigareta.

Kafa tek uz cigaru ima potpun ukus predstavlja drugu zabludu koje sam postao svestan. Pušenje zaista menja ukus hrane i pića koje konzumiramo, ali negativno, jer maskira njihove prirodne karakteristike i osobenosti. Ljudi koji prestanu da puše vremenom postaju svesni zaboravljenih ukusa omiljene hrane i pića.

Kontrolišem svoje pušenje najveća je laž kojom sam sebe dugo i uspešno obmanjivao. U stvarnosti je pušenje kontrolisalo mene, a kontrolu nad sobom mogu povratititi samo ako ga ostavim.

Danas neću zapaliti

Ostaviću cigare kad to poželim za mene je ipak najveći mit i vrhunski izazov. Slušao sam o ljudima koji su jednostavno odlučili, stali, zgužvali poslednju paklicu i nastavili svoje živote, gotovo i ne osetivši promenu ili razliku. Meni to liči na bajku.

Ja sam na samom početku. Posle dugog pušačkog staža bližim se prvoj nedelji bez duvana. Rešio sam da neću i sve je počelo. S jedne strane agonija, stres, nesanica, glad, depresija, a s druge izazov, zadovoljstvo, samokontrola, radost, osećaj slobode, sreća. Čitav dan se mučiš, a kada dođe noć, precrtaš još jedan dan bez cigare... Ne znam kako će se stvari dalje odvijati i znam da ne mogu obećati da nikada više neću pušiti.  Znam samo da ću i ujutro i svako sledeće jutro sebi u bradu, tiho da me niko ne čuje, prošaputati: „danas neću pušiti“. A uveče ću isto tako nečujno konstatovati: „uspeo sam“. Nadam se da će to potrajati a onda će vreme učiniti svoje. Ovo nije moja receptura, to je recept moga deda Gavra, oštroumnog čoveka koji je umeo da odnese bitne pobede u životu i da se ljudski nosi sa porazom.

Nije lako ostaviti duvan, ali je neophodno.