Dom sjajne svirke

Rođen sam i odrastao na Banovom brdu, beogradskom naselju srećno ugnežđenom između jezera i šume, koje pruža raznolike sadržaje i prelepe vizure. Ono o čemu želim da pišem ipak nema veze sa Adom Ciganlijom i Košutnjakom, niti sa florom i faunom ovih čukaričkih bisera. Iako na Brdu možete videti štošta zanimljivo, opisaću vam jedno posebno mesto gde mnogo toga dobrog možete i čuti.

Vox

Klub zatvorenog tipa osnovao je Budimir Vuletić davne 1995. Njegova osnovna ideja bila je da promoviše rok i bluz kulturu, tako što će na jednom mestu okupiti ljude dobre volje i poštovaoce roka i bluza, a pre svega prijatelje i njihovu decu. Buda je tek nešto stariji od mog oca, pripada generaciji koja nije znala za internet i koja se na različite načine dovijala da prati najnovije svetske muzičke trendove, da nabavi gramofonske ploče popularnih izvođača i podeli s drugima ljubav prema novom zvuku.

Zahvaljujući entuzijazmu jednog zaista posebnog čoveka, Vox je vremenom postao svojevrsna institucija s prepoznatljivim identitetom. I dok bi vam se danju lako moglo desiti da pored drvene kapije prođete a da vam ni nakraj pameti ne padne šta se iza nje krije, uveče biste tu veoma lako prepozanali mesto dobrog zvuka, gde privilegovanoj publici izvođači sviraju iz srca.

U VOX-u vreme je stalo. Mala trošna kuća, peć na drva, šank, ne baš veliki prostor i još manja bina gotovo da ništa ne obećavaju. Magija počinje kad krene svirka i kad shvatite da je tu sve na svome mestu i da baš ništa ne nedostaje. To je jedan od onih lokala gde nećete biti usamljeni, makar i došli sami. Tu je ekipa za šankom, stara garda, Buda i prijatelji i oko njih, a sve češće i na bini, njihova deca. Uz njih vrlo brzo osetite da ste deo ekipe iako ste možda prvi put došli. To i jeste poenta ovakvih mesta: koliko god da se razlikujemo, ujedinjuje nas isti ritam.

Ljubav na prvi rif

U VOX sam prvi put ušao kao tinejdžer i to je bio neki novi svet za mene. Realno, mislio sam da samo moji kod kuće slušaju rok i bluz i da je to muzika koja je odavno izgubila široku publiku na ovim prostorima. Bane Rakić za šankom, faca, uvek nasmejan dečko kojeg sam poznavao iz škole i još tri drugara sa kojima sam došao. Ostalo sve matorci, a svaki drugi me pozdravlja. Unutra je bilo više očevih nego mojih ortaka i zezali su se mnogo bolje nego moja ekipa. Zaista, to je mesto na koje sam morao da dođem sa ocem.

Vremenom Vox je dobio baštu i letnju scenu, proširio se koliko mu je to novi prostor dozvolio, a Buda i Bane postali su ortaci što je prirodna posledica Banetove posvećenosti lokalu. Enterijer je ostao isti, šank koji u svom uglu čuva Budinu stolicu i mesto za ekipu koja je s njim od samog početka. Ti ljudi su više domaćini nego gosti, oni dobro pamte vreme kad je Vox imao malu binu na kojoj su nastupali veliki bendovi kao kao što su Raw Hide, Point Blank, Di Luna Blues Band...  Kao i na početku, ceo lokal okrenut je ka bini sa koje bendovi šalju neverovatnu energiju i toplinu.

Kad počne svirka, ništa više nije bitno: ni šank, ni prostor, ni vreme. S prvim rifom otvara se nova dimenzija u kojoj muzika spaja ljude, čini ih jednakima i budi najbolje u njima. Nije slučajno što je upravo tu, na maloj sceni kluba, prve muzičke nastupe imala Ana Popović, svojevrsna ikona Vox-a i danas svetska zvezda bluza.

Muzika i ja

Moja muzička karijera prestala je pre nego što je i počela. Mira, moja najmlađa tetka, dala je sve od sebe da ubedi komisiju u „Vatroslavu Lisinskom” da ja ipak imam talenta. Uz sav njen i moj trud, nijedan zadatak nisam uradio kako valja a kada sam im zapevao, mislim da su zaplakali od muke. Druga anegdota vezana za mene kao muzičara, a možda je i prva, desila se na završnoj priredbi u vrtiću, kad smo se opraštali od vaspitačica i pripremali se za školu. U toj predstavi sve je bilo unapred izrežirano i uvežbano, osim ličnog predstavljanja koje su iskusne vaspitačice ostavile deci na volju. Pred punom salom roditelja predstavio sam se imenom i prezimenom a zatim veoma ozbiljno izjavio da najviše volim da sviram klavir, aludirajući na sestrin pijanino kojem uglavnom nisam smeo da prilazim da ga ne bih raštimovao. Ne znam da li je ijedan stendap komičar izazvao toliko smeha u publici kao ja tog dana. Smejali su se čak i moji roditelji, mada je majka pomalo i plakala. I ja sam se smejao. I danas snimak tog događaja izazove opšti smeh, a ja sam ostao zapamćen kao nesuđeni pijanista. I tako sam odustao od ozbiljnog bavljenja muzikom. I dalje mnogo volim da pevam, ali me često zamole da prestanem.

Sa Vox-om je bilo lakše, tu vam ne treba talenat već samo dobra volja i ljubav prema muzici. Tu vas uvek sačeka osmeh odobravanja. Često je gužva, ali se uprkos tome osećate prihvaćeno i dobrodošlo, jer se svi baš potrude da vam naprave mesto kako biste i vi uživali u svirci. Nema pozeraja, nema separea, tek ponegde neka šank stolica, leti divna bašta i uvek kvalitetna i dobra muzika. U nekim zemljama o ovakvim klubovima snimaju se emisije i filmovi, ulaznice su veoma skupe a opet se traži karta više. Mi imamo sreću da živimo u gradu u kojem ovakvu muziku i ovakve nastupe možemo slušati besplatno, u lokalu gde je bendovi izvode s ljubavlju.

Vox onlajn

Vox ima dušu, svoj fazon, pravila i svoju malu scenu za velika dela. Ima misiju da okuplja dobre ljude i ljubitelje dobre muzike i uvek čeka nove goste širom otvorenih vrata. Možete ga pratiti i preko društvenih mreža. 

Na adresi www.voxbluesclub.com možete naći informacije o Vox-u i pogledati slike atmosfere, a na instagram profilu i fb stranici pratiti informacije o repertoaru.

Najbolje je ipak da se zaputite na adresu Lješka 26 i da uživo osetite atmosferu ovog ekskluzivnog mesta. Ako volite rok, bluz i dobar zvuk, siguran sam da ćete ubrzo postati redovan gost, jer još nisam upoznao osobu koja je samo jednom došla u klub.

Vidimo se u Vox-u!

Slike korišćene u tekstu preuzete su sa zvaničnog sajta kluba.